Nikolina: Dobrodošle Majo i Arnela i hvala Vam što ste pristale da budete gošće u podkastu Vreme je za vas.

Maja i Arnela: Hvala na pozivu i hvala što ste odvojili vrijeme za nas.

Nikolina: Ovo će biti prvi put da imam dve gošće sa one strane, tako da vi imate to neko počasno mesto u mom podkastu.

Mnogi već znaju šta vi to radite, ali ispričajte nam kako ste došle na ideju da pravite personalizovane lutke?

Maja: Sve je počelo od trenutka kada sam postala mama i poželjela neke drugačije lutke za svoje dijete. Sa drugaricom koja je produkt dizajner sam sjela i osmislila izgled lutke.Počelo je kroz jednu igru, to nije trebalo da bude mi posao ni biznis. Ali kad sam presabrala neke stvari i shvatila da od svog “ozbiljnog posla” nemam vremena za bebu niti da budem istinski ispunjena, odlučila sam da se posvetim samo Pepetuškama.

Nikolina: Ono što me je ponukalo da vas pozovem u moj podkast je jako interesantna priča sa Konferencije Biznis na štiklama. Koji je to bio prelomni momemat?

Maja: Hahahaha, prelomnih momenata u ove dvije godine našeg poslovanja je bilo mnogo, ali eto onaj koji nikada nećemo zaboraviti je kada sam novac koji mi je Arnela posudila, jer sam se morala izvući iz finansijske zavrzlame u kojoj sam tada bila, greškom bacila u kontejner.

Arnela: Tada sam i ja uvidjela da je vrijeme da se priključim priči. Jer sam je osjećala kao dobru i plemenitu za sve. Nije uvijek lako. Nekim danima ja dižem Maju iz bedaka, a nekim ona mene. Zajedno smo jače i zajedno se definitivno dopunjavamo. Ovo je naša životna priča. Takođe je bitno, da sada svako može dobiti svoju lutku. Ne mora biti neka VIP ličnost.

Nikolina: Jako mi je interesantno što si spomenula kako ljudi reaguju na to kada vide sebe u obliku lutke.

Maja: Da, te lutke i liče i ne liče na njih ali svi budu u fazonu:”Wooow, ista ja”.

Nikolina: A zašto lutke imaju samo oči?

Arnela: Vodile smo se idejama Rudolfa Steinera koji je govorio da djeci ne treba nametati osjećanja. Pa smo na lutkinom licu stavile samo oči, a vlasnici imaju pravo da im udahnu dušu i daju osjećanja.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Dobrodošla draga Ivanka i hvala Vam što ste pristali da budete moja gošća u ovoj epizodi podcast-a

Ivanka: Dobar dan, hvala vama što ste me pozvali, zaista mi je čast i zadovoljstvo.

Nikolina:Ja moram sada reći koliko sam bila oduševljena Vama kada ste se pojavili na bini na konferenciji Biznis na štiklama. Neka moja intuicija mi je rekla da će Vaša priča biti jedna dobra priča. Ono što je mene u stvari najviše oduševilo je Vaše, nazvati ću to, insistiranje na učenju.

Ivanka: Da,znate Nikolina ja sam neko ko pripada nekoj već iskusnoj generaciji, da ne kažem generaciji srednjih godina i vaspitana sam da je znanje jedini resurs koji imate, koji

je apsolutno sebično samo vaš i delite ga u onoj meri koliko želite i ne može niko da vam ga oduzme. Jako je bitno da je znanje i razumevanje onoga što radimo i onog kako živimo elementarni i osnovi preduslov za bilo kakav uspeh… bilo da se radi o o kuvanju, peglanju, čišćenju, ili proizvodnji pečuraka u mom slučaju. Ja sam ponekad zaprepašćena laičkom lakoćom prihvatanja obaveza i dužnosti o kojima ljudi pojma nemaju.

Ja takođe volim da delim znanje jer verujem u onu staru da se znanje deljenjem umnožava. I da je ono početak i kraj svakog posla.

Nikolina: Zanima me otkud tolika ljubav prema pečurkama?

Ivanka: Nakon studija biologije počela sam da radim u Institutu Agroekonomik koji je bio poznat po programu Moć prirode. U to vreme je to bila revolucionarna priča u proizvodnji hrane. Za mene kao biologa tu nije bilo mnogo posla, ali sam zbog svoje upornosti i visokog proseka uspela da dobijem taj posao i jedino slobodno mesto koje je bilo, je bilo u oblasti proizvodnje gajenja gljiva. Da je to bio moj životni san, nije… ali eto putevi kojim život vodi su ponekada neočekivani.

Zatim sam devedesetih otišla u Holandiju, tamo živela i radila svoj posao, bavila se više naukom i tamo sam naučila koliko je važno primeniti nauku u praksi, jer nigde na svetu ne postoji nauka koja je samoj sebi svrha. Ja sam tamo naučila šta znači znati i razumeti proces. Nažalost u našoj zemlji još nismo stigli do te faze. U Holandiji smo imali eksperimentalne stanice u kojima se se predmet istraživanja, kao što su recimo u mom slučaju bile pečurke, izučavaju u razmeri jedan na jedan kao da se dešava u prirodi u proizvodnim prilikama i vi onda imate vrhunsku nauku koja se testira u tim proizvodnim prilikama.

Nikolina: Međutim, u jednom času ste odlučili da se vratite u Srbiju?

Ivanka: Da, vratila sam se zato što sam bila strašno nesrećna jer ja pripadam ovom podneblju ovde i to se vidi na meni. Nisam mogla da se uklopim u severnjačku hladnu atmosferu.Ja sam se odlučila i vratila se na isto radno mesto sa kojeg sam otišla, znači glavni tehnolog u proizvodnji gljiva u institutu Agroekonomik i nećete verovati u međuvremenu je ta institut kupila jedna velika firma na Kosovu te sam pravo iz Holandije otišla krajem devedesetih na Kosovo i tamo vodila tu jednu fabriku i stekla dragoceno iskustvo.

Zahvaljujući mom iskustvu sam na jednom svetskom konkresu stupila u kontakt sa velikom fondacijom čija je filozofija nemanja otpada (Zero Emission research Initiative foundation). Od tada sarađujem sa njima, a na na bazi tog nekog iskustva i saradnje sa njima ja sam i napravila moju firmu koja se zove EKO FUNGI koja ima za cilj ne samo proizvodnju pečuraka nego stalno inoviranje, primenu znanja i njegovo deljenje.

Click to view: show page on Awesound