Nikolina: Ćao Dragana! Hvala ti što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Dragana: Draga Nikolina, hvala što si me pozvala, veliko mi je zadovoljstvo da budem jedna od tvojih žena u podkastu.

Nikolina: Meni isto. Molim te da nam se predstaviš za početak. Da kažeš našim slušateljima čite se baviš, ili bolje da kažem, čime se trenutno baviš.

Dragana: Ja sam filolog slavista po struci, dakle 10 godina već radim u struci kao profesor ruskog jezika, prevodilac za ruski i ukrajinski jezik i to su da kažem konvencionalni standardni izvori prihoda. Pored toga već dosta dugo radim online različite poslove.

Često volim u šali da kažem da sam spremna da radim sve što umem, a neko želi da plati da je na stranom jeziku.

Nikolina: Dobro. Znači da je na stranom jeziku to je najvažnije?

Dragana: Uglavnom radim na tom nekom povezivanju, kako da kažem ili radim

sa Rusima koji su zainteresovani za naše područje ili naše ljude pripremam za neke akcije vezane za Rusiju, i u poslednjih godinu i po dana radim dosta za nemačko tržište.

Nikolina: Dobro, pored ruskog, nemačkog, engleskog koje još jezike znaš?

Dragana: Da, govorim ruski i ukrajinski… to su mi radni jezici, godinu i po dana radim sa nemačkim, govorim naravno engleski jezik, ali ne radim sa njim zato što danas engleski znaju svi i iskreno rečeno ovi manje rašireni jezici mogu bolje da se naplate. Takođe, govorim na nižem nivou španski i slovački jezik.

Nikolina: Jao svaka čast. Ti si baš talentovana za jezike, ali ono što meni najinteresantnije je upravo to što si sada spomenula da ne radiš na engleskom. Mi ovde uglavnom pričamoo ljudima frilenserima koji rade na engleskom jeziku, sa strancima širom sveta ali ono što

je interesantno za tebe jeste ti uglavnom radiš na domaćem tržištu je li tako?

Dragana: Radim na domaćem, ruskom i nemačkom tržištu trenutno.

Nikolina: Htela sam da kažem da ne radiš kao tipičan freelancer, a frilensera definišemo kao nekoga ko radi preko frilens platforme je li tako?

Dragana: Preko jedne nemačke platforme trenutno radim. Za ove jezike sam se odlučila iz prostog razloga što engleski danas govore svi i sve ono što je bih uradila, neki Filipinac ili Indijac će uraditi za manje novca. Ja se trudim u poslednjih nekoliko godina da zarađujem

na toj razlici u životnom standardu, ono što ja mogu da uradim na nemačkom jeziku, satnica koju će meni Nemci da ponude je meni odlična. Na osnovu te razlike sam odabrala tako i druga stvar manje je ljudi koji mogu efikasno i dobro da rade sa konkretnom jezičkom kombinacijom.

Nikolina: Da, slažem se. To je baš relativno retka kombinacija. Hoću da mi ispričaš kako si došla do prvog klijenta, pošto je to onako jedna interesantna tema.

Dragana: Ja sam na različite načine dolazila do klijenata uživo i online. Najzanimljivija priča kako sam došla do klijenata uživo. 2009. godina ja sam studentkinja, imam 19 godina iskustvo u struci nikakvo, radila nešto preko interneta, nekoliko meseci u nekoj firmi i dolazim u situaciju da upisujem studije i da sada više ne mogu osmočasovno radno vreme nego moram da prelazim na nešto honorarno. Tada nije bilo ovoliko razvijenih platformi za podučavanje i cela ta priča je morala da ide offline. Sestra moje cimerke sa kojom sam tada delila stan imala je dete i stalno me nešto zapitkivala za engleski. Pošto nije bila u mogućnosti da plati, ja sam joj predložila da ja njenom sinu dva puta nedeljno držim časove engleskog, kada on popravi ocenu da ona mene preporuči. U roku od dva meseca ja sam imala desetoro dece iz istog odeljenja koji su dolazili kod mene na časove. Tada nisam još uvek znala da se to zove biti proaktivan, da se to zove ponuditi vrednost, da je to što je ona radila affiliate marketing. Intuitivno sam ubola kako svet funkcioniše i tada sam negde shvatila da je umrežavanje i da je izgradnja nekog imidža i to da ljudi mogu da te preporuče da ima ko da te preporuči, da ljudi mogu da vide kod nekog, ključna stvar i onda sam polako kako se koja društvena mreža otvarala ja sam pravila nalog i krenula da radim prilično ozbiljno. Znači kad bih održala čas, napisala bih nešto vezano za to, kad bih imala prevodilački test napisala bih nešto vezano za to, i polako su ljudi sa društvenih mreža počeli meni da nude poslove sami, tako da ja mogu da kažem da sam evo za ovih 10 godina koliko radim osim tog prvog posla koji sam išla preko oglasa, sve ostalo za većinu stvari u životu sam saznala online. Dakle poslovi su pronalazili mene jer sam se ja već kao jako mlada postavila na društvenim mrežama i nekako sam ja bila osoba koju zoveš za ruski, krajinski kada ti nešto treba. U poslednjih godinu dve i za nemački. Zbog toga sam preskočila onu fazu Upworka, Fiverra i posredničkih platformi. Na tim platforma može da se registruje bilo ko, i ko nema jezičko obrazovanje, ko nema iskustva i onda te ljudi procenjuju na osnovu

da kažem jednog pisma. Da li si mu se obratio na način koji mu se dopada… takođe i na platformama koje se specijali

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Ćao Jovana i hvala ti što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Jovana: Hvala tebi Nikolina što si me pozvala, iznenadila sam se kad sam dobila tvoj poziv u inbox jer su pre mene sve neke super žene bile tvoje gošće i zadovoljstvo mi je da ja budem među njima.

Nikolina: Ti jesi tu zato što si super žena, samo što sve imamo tu neku tendenciju da sebe ne doživljavamo kao takve. Možeš na početku da se predstaviš našim slušaocima i ispričaš čime se baviš i šta sve radiš.

Jovana: Ima li neko lakše pitanje. Ja se trenutno uglavnom bavim nekim marketinškim strategijama i edukacijama. Priča je počela od toga da sam 10 godina radila na televiziji, počela sam na četvrtoj godini fakulteta kada sam shvatila ustvari da me studije filozofije neće dovesti do posla i da mi je potrebno neko praktično znanje sa kojim bih mogla

da dođem do nekog posla i počela sam da radim na televiziji kad sam apsolvirala.

Tu sam ostala 10 godina u jednoj istoj redakciji bukvalno sam radila od saradnika u redakciji kulture do informative, uključivanje iz skupštine, znači bukvalno sam prošla sve uključujući i

produkciju, odnosno montažu, organizovanje snimanja i tako dalje. Prošla sam sve osim rukovodećih pozicija i dobila sam jedan uvid kako se to funkcioniše i meni je to nekako bio

izazov i prirodno da stičem nova znanja. Negde 2011. sam počela da radim jednu autorsku emisiju koja se zvala “Jovana subotom” jer mi je devojačko prezime tad bilo Subota, a dobila sam termini emitovanja subotom i onda smo i tako kao da ne komplikujemo nazvali Jovana subotom. U emisiji se jedna rubrika zvala net market, jer u tom trenutku sam ja prepoznala da se dešvaju neke nove stvari. Twitter se zahuktao i pojavili se tu neki ljudi koje sam ja

pratila i to meni bilo zabavno,i bilo mi je fascinantno da postoji jedan potpuno nov svet sa kojim ja nisam bila upoznata – to je svet blogera, blogovanja ljudi koji imaju neke svoje male medije, objavljuju nešto što oni hoće i zbog toga sam u emisiji odvojila poseban prostor za njih. Bukvalno sam na taj način ušla u tu neku Twitter zajednicu, blogersku zajednicu

i shvatila da postoji jedno tržište koje je za mene novo i da su to neki mediji koji se razlikuju

od tradicionalnih medija a opet funkcionišu na isti ili sličan način i onda sam počela sebe da edukujem u tom nekom smislu, da otkrivam, da gledam kako to sve funkcioniše i kako to biva najbolje se uči putem pokušaja i pogrešaka ja sam rešila da napravim jedan sajt koji se zvao ilovedalmacija.rs, kažem zvao zato što više nije u funkciji.

Zakupila sam domen i hosting, skinula neku j WordPress temu koju sam editovala, nameštala kako to meni odgovara, iskoristila suprugove fotografije, pošto se on bavi fotografijom i pisala tekstove o tim nekim destinacijama na koje smo mi odlazili.

Napravila sam jedan sajt koji je meni bio lep jer je to meni u tom trenutku jedino bilo važno. Nisam razmišljala o tome da li je on funkcionalan, ko tu dolazi, da li to neko čita ali se zatim ispostavilo se da su počeli da mi se javljaju oglašivači smeštaja koji su želeli da oglase svoj smeštaj na sajtu, pa pitali koliko košta a ja sam bila u panici jer nijednog trenutka nisam razmišljala o tome da mogu da zaradim neki novac od toga ili da mogu da prodajem neki

oglasni prostor, jer nisam bila registrovana, znači to je bio meni nekako da kažem projekat na kom sam ja vežbala i učila kako to dalje da komuniciram preko društvenih mreža i ja sam ljudima govorila možete da se oglasite neću ja vama to da naplatim, ne znam to je bilo sa prvim, drugim, trećim, ja sam tu imala nekih pet šest ljudi koji su oglašavali svoj smeštaj

i onda sam shvatila da sam sigurno u nekom poreskom prekršaju ili tako nečemu, bez obzira što nisam uzela nikakav novac ili ne znam šta. Onda sam rešila kao ok ostaviću to sa strane, neka to funkcioniše tako kako funkcioniše, ja ću i dalje da pišem i onda su počeli da mi se javljaju ljudi koji voze ono sezonski za Dalmaciju, kao tipa Beograd – Šibenik,Zadar, Split ili Novi Sad. E onda pošto sam imala rubriku za prevoz shvatila sam zašto ne bih kontaktirala i avio-kompanije kao kad sam već ovo stavila, pa i jadrolinija kad kad već imamo trajekte i tako napravila jedan servis koji je funkcionisao. Ja sam kroz taj projekat jako puno naučila. Naučila sam kako da napravim WordPress sajt, moram da kažem uzela sam domen i hosting od Plus provajdera i oni imaju onaj online chat, ja mislim da su ludeli od mene, pošto sam ih stalno nešto zapitkivala.

Dovoljno je samo da pitaš i nekako će doći do tebe bez obzira što pogledaš milion nekih tutorijala i YouTube videa kako nešto postaviti opet nekako kad ti neko objasni na kraju bude lakše da shvatiš kako stvari funkcionišu.

Ja sam ovaj shvatila negde od 2012. da će doći do nekih promena u medijima i da nekako sebe moram da pripremim na novo tržište rada i da se osposobim da budem konkurentna. Dobrovoljno sam se 2015. prijavila da budem tehnološki višak, moji roditelji su mislili da nisam normalna, k

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Ćao Ana i hvala ti što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta. Ja uvek razmišljam da li da te zovem Ana ili Gordana.

Ana: Ćao Nikolina! Moram ti reći da se ljudi uvek zbune oko toga šta je anagord i kada im objasnim da je to šatrovački onda im bude super, kažu kako je kreativno.Već sam navikla da me ljudi zovu Ana, ali Gordana je moje pravo ime. Tako da možeš slobodno da me zoveš Gordana ili Goca.

Nikolina: Prvi put kada sam čula za tebe mislila sam da je Gord prezime. Volela bih da nam se predstaviš. Ja evo moram da priznam da sam prvi put čula za tebe kad je krenula priča o tome kako objaviti elektronsku knjigu na Amazonu, i najviše se tvoje ime pojavljivalo na Google-u i na društvenim mrežama.

Ana: Da, ljudima uglavnom iskoči moje ime kad hoće da objave neku knjigu. Pa ja stojim iza bloga koji se zove anagord.com i bavi se pisanjem, to jest savetima za pisce i raznim temama – najpoznatiji je upravo taj tekst koji si pomenula “Kako objaviti knjigu na Amazonu”, to jest kako objaviti elektronsku knjigu, pošto ne mora da bude samo na Amazonu, ali ljudi uglavnom znaju samo za Amazon, zatim kako napraviti omot za knjigu, kako naći lektora, kako napisati knjigu, kako početi sa pisanjem knjige…na blogu ima preko 150 tekstova. Ljudi me uglavnom prepoznaju po tim savetima, to je veoma uska niša nije baš nešto što svakog dana ima, ali u nekom trenutku svako želi na neki način da se pismeno izrazi ili da ostavi neki pisani trag iza sebe, pa se ipak dosta ljudi nađe na blogu.

Pored bloga radim i kao kopirajter i pišem prozu ali to više za sebe.

Nikolina: A da li si taj svoj najpopularniji članak namenski napisala?

Ana: U principu ne. Ja sam završila opštu književnost i teoriju književnosti. Uvek sam volela da pišem ali me je nerviralo to što je pisac uvek bio prikazan kao vagabundo, siromašak koji savija sebi cigare. Nikada kao milionera sa jahtom.

E sad kada sam se počela interesovati oko toga kako izdati knjigu, uvek sam nailazila na zidove i ćutanje, a pošto sam po prirodi tvrdoglava krenula sam sama da istražujem. I došla do toga kako izdati elektronsku knjigu, na kojim platformama je mogu postaviti itd.

Taj tekst je zaista izazvao iznenađenje kod ljudi ler su dobili odgovore na pitanja koja su bila prekrivena velom misterije, a ja sam to podelila bez zadrške. Nakon toga sam dobila

ponudu da radim nešto slično tome, to nikada nije uspelo, ali sam se sa klijentom dogovorila oko nekih tema u vezi sa pisanjem i pošto sam štreber krenula sam to da pišem. Tako se moj blog spontano našao u niši vezanoj za pisanje.

Želim još da podelim sa vama da kada sam npr. tražila podatke o tome kako izdati knjigu preko izdavača trebalo mi je tri meseca za to jer apsolutno niko nije želeo da mi da nikakvu informaciju o tome. Tako da ne shvatam zašto je to kod nas tolika misterija. A pri tome se tu ne zarađuju milioni da bi bila tajna.

Nikolina: Da li na Amazonu može na srpskom jeziku da se objavi knjiga?

I ako možeš samo da objasniš razliku između PDF-a i ebook-a, jer se ta dva pojma kod nas još uvek mešaju.

Ana: Što se tiče Amazona u principu knjiga na srpskom ne može da se objavi , i to zbog specifičnih slova sa kukicama, i to nije samo srpski već ne prihvata ni grčki ni bilo koji drugi jezik koji imaja specifična slova. Lista jezika koje prihvataju je prilično kratka, nekih 15.

Postoje zato druge platforme gde možete objaviti na srpskom kao što je Kobo. E sad ono što je bitno da kažem je da elektronska knjiga nije isto što i PDF zato što svaki PDF možete otvoriti to je prosto drugi format koji možete kopirati koliko hoćete. Elektronska knjiga je drugačiji format, naravno zbog kršenja autorskih prava i zbog piraterije mora dolaziti u nekom drugačijem obliku da ne bi mogla da se kopira. I tu postoje različiti oblici.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Hvala Dunja što si pristala da budeš moja gošća u današnjoj epizodi podkasta. Volela bih da se predstaviš našim slušaocima, jer se baviš zaista interesantnim stvarima.

Dunja: Pozdrav svima! Ja sam na Psihologiji doktorirala na temi zahvalnosti, a usput sam se usavršavala na jako puno različitih edukacija iz psihoterapije, takođe, jogom se bavim jako dugo i onda sam negde došla na ideju da sve ovo što ja znam i primenjujem objedinim u jedan integrativni program koji se zove “7 Drops of light” tj.”7 kapi svetlosti” zato što je ustvari ta simbolika negde jako bitna. Ta kapljica svetlosti treba ljudima da osvetli put koji god izaberu. To su metode ili tehnike koje služe za razvijanje sedam karakteristika kao što je zahvalnost, kreativnost…I kada bi svi razvili sebe ovaj svet bi postao potpuno drugačije mesto za život. Slogan ovog programa je Postanite umetnik svog života.

A to znači da svako slobodno stvara u svom životu i da ne postoje greške, kao kada imate belo platno ispred sebe, znači nema grešaka ima samo različitih načina stvaranja.

Tako da je negde moj cilj da inspirišem što veći broj ljudi da se malo više okrenu ka sebi, ka unutra i kreativnoj imaginaciji, za sve što rade, bilo čime da se bave.

Nikolina: U okviru tog programa je i simboloterapija?

Dunja: Da, simboloterapija, koja je od 2019. moja zaštićena intelektualna svojina, tako da

niko nema prava osim mene, ili osobe koju obučim da koriste ovu tehniku.

Nikolina: Pričaćemo više o svakoj kapi pojedinačno. Zanima otkud ideja i kako se izvojilo baš ovih 7 tehnika?

Dunja: Iz mog doktorata je nastala tek jedna kap, to vam govori koliko sam ozbiljno posvetila pažnju svakoj od njih. Joga je uticala na razvijanje kapi meditacije i tehnika disanja.

Danas je više nego neophodno da čovek savlada tehnike disanja, one mogu jako puno da pomognu. To znanje vam niko ne može oduzeti. Možete da plaćate najskuplje seminare, mentore šta god hoćete, ali na kraju disanje je osnov svega.

To je osnovna tehnika koju drugi psihoterapeuti koriste, na primer kod paničnih napada i tako dalje. Klijenti se često vežu za terapeuta ili terapiju, međutim kada nauče da dišu ili kad nauče zahvalnost, onda to mogu da primenjuju u svakoj situaciji. Sve mogu da vam oduzmu ali to znanje ne.

Nikolina: A kako ovaj ptogram funkcioniše to nisam videla. Kao kao kurs ili kao mentorstvo?

Dunja: Program 7 kapi svetlosti primenjujem u radnim satima kao terapeutske metode.Takođe držim i predavanja na koja često bude slobodan ulaz. Imam i novi projekat koji se zove Kafa sa terapeutom, a od februara 2019. stavljam i snimke na Youtube. Snimam live sa gostima, na teme od kojih ljudi mogu imati koristi.

Nikolina: Pošto ovaj podkast slušaju uglavnom žene koje su zainteresovane za pokretanje i rad online od kuće, zanima me kako je to kod tebe izgledal?. Pored stalnog posla, kako je došao prvi klijent?

Dunja: Prvi klijent je došao slučajno. Moja namera nije bila da radim online. Jedna žena koja se preselila u Nemačku je izrazila želju da nastavimo sa našim terapijama, jer nije želela tamo da traži drugog psihoterapeuta. Ja sam se plašila da ću uskratiti klijenta za tu neku neverbalnu komunikaciju, za taj neki odnos koji sam mislila da može samo uživo da se postigne, međutim, kada sam videla koliko je to dobro prošlo ja sam onda te svoje predrasude sklonila u stranu i shvatila da je suština u komunikaciji pa na koji god način se ona obavljala.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Dobrodošla Tijana i hvala ti što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkast-a.

Tijana: Hvala tebi Nikolina što si me pozvala i moram odmah na početku da ispričam kako sam pre dve ili tri godine došla do nekog teksta, gde je pisalo pomalo senzacionalistički: “Radi 04:00 sata i zarađuje dobro.Sećam se da sam pomislila: ” Bože, ova žena je moj idol”. Stvarno, svaka ti čast na svemu što radiš.

Nikolina: Hvala ti mnogo! Ja i dalje, evo priznaću, nisam svesna koliko je ljudi čulo za mene. Baš kada sam bila na nekom predavanju o mentorstvu u Beogradu, vidim koliko mi žene prilaze i koliko su upoznate sa onim što radim.

Pozvala sam te da pričamo o tvojim počecima ali i o onome što je trenutno aktuelno kod tebe i tvoje porodice, jer imaš porodični posao. Takođe bih volela da pričamo o tome kako si se ti uopšte našla u online svetu i kako je to izgledalo kad si počela.

Tijana: Kod mene je sve išlo korak po korak, od one najniže letvice ka višoj. Kada sam imala 21.godinu i još uvek studirala na Filološkom fakultetu, počela sam da radim part- time posao, odnosno da radim promocije vikendom. Promovisala sam proizvode po marketima i uspevala da se izdvojim po prodaji od drugih devojaka. To je moj tadašnji direktor prepoznao, da bolje prodajem, da drugačije komuniciram sa tim ljudima i u celoj toj priči on mene poziva da dođem u agenciju u kancelariju da radim. Bio je u fazonu, ok, ona je na Filološkom fakultetu, na književnosti, pretpostavljam da zna da piše i da barata sa rečima i pitao me da krenem da radim kao kopirajter. Ja tada nisam imala pojma šta znači biti kopirajter, ali sam rekla da hoću. E kada sam došla kući krenula da guglam i čitam i da dolazim do nekih prvih tada tekstova o kopirajtingu u šta se tu radi. Trebalo je da znam da pišem u tom marketinškom smislu. Tu počinjem kao junior kopirajter, onda postajem senior kopirajter, a onda prelazim u drugu agenciju. Tada postaju aktuelne društvene mreže i klijenti počinju da uviđaju njihovu moć. A inače, digital je tada bio neko nevoljeno dete u koje niko nije verovao i nije hteo da da mnogo novca, bilo je čisto da se ispoštuje forma. U to vreme ja sam čitala bukvalno sve što sam mogla da nađem na internetu, svaku knjigu, sve što je bilo vezano za marketing i tu dolazim do jednog jako važnog momenta koji bih volela da spomenem, a to je da shvatam da nikada ne bih volela da predajem srpsku književnost i jezik u školi, da me to apsolutno ne interesuje i da sam totalno ušla u te neke marketinške vode i da mi je sve to mnogo interesantnije.Odlučim da promenim fakultet i upisujem Fakultet za medije i komunikacije – odsek novinarstvo, da bih unapredila taj spisateljski momenat. Najbolja stvar koja mi se desila u tom trenutku su časovi copywriting-a kod Voje Žanetića.

On je bio odličan mentor i otvorio mi je nove vidike.

Postajem community manager, pa onda postajem social Media manager, krećem da se interesujem za brojeve i i oglašavanje i u tom nekom periodu sam već provela pet šest godina u agencijskom životu. A znate kako kažu da oni koji izdrže više od godinu u agenciji nisu normalni ljudi, to je kao da si služio 34 vojna roka.

Moj najveći problem je tada bio što sam imala u jednom trenutku 11 klijenata, i to su bili potpuno različiti klijenti, sa različitim poslovima. Tu su bili NIS, Bambi , jedan Soko Štark, Guarana, jedan Red Bull, neke maramice za bebe, znači jako različiti proizvodi, različite usluge. U jednom trenutku mi je zaista postajalo previše da u periodu od 9:00 do 5:00 h budem kreativna za sve te klijente. Tada se prvi put javila ideja o našem biznisu, to jest da pokušam nešto u preduzetništvu.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Ćao Olivera i hvala ti što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Olivera: Ćao! Hvala ti puno što si me pozvala, jedva čekam da čujem šta ćeš sve da me pitaš.

Nikolina: Prvi put sam te upoznala kada je Jovana Miljanović letos organizovala meetup u Novom Sadu, i tu sam odmah prepoznala tvoju energiju kojom jednostavno zračiš kada pričaš o svom poslu. Zbog toga sam htela da podeliš svoju priču sa nama, a drugi razlog je zato što imaš vrlo interesantan posao koji će definitivno biti koristan svim našim slušaocima pa ja bih volela da nam za početak kaže šta je to što ti radiš i kada si počela.

Olivera: Trenutno imam jednu malu online školu poslovnog engleskog koja se zove English for success i to je nešto čime se ja bavim preko četiri godine. Naravno počela sam tako što sam radila za neke druge Internacionalne škole.

Nikolina: 2015. godine si počela da radiš online je li tako?

Olivera: Ja zapravo nikada nisam ni radila offline. 2014. sam zatrudnela, završila poslednji ispit na novinarstvu, i tu shvatila da time ne želim u Srbiji da se bavim. E pošto sam zaista od malena rasla uz računare i uz internet, ja sam ona generacije koja je odrastala uz MySpace, Facebook i tako dalje, nekako mi je bilo prirodno zapravo da prvo počnem da tražim posao online. Te 2015. sam počela sa pisanjem na UpWork-u gde sam naravno imala mnogo grešaka ali pričaću o tome kasnije. Kasnije sam se prijavila za jedan posao u školi u Meksiku gde su bili oduševljeni mojim znanjem engleskog jezika. Mislili su da sam iz Amerike. Meksikanci, sa kojima sam radila, su bili sjajni učenici, zaista ljudi koji meni odgovaraju. Međutim pošto sam radila od 3:00 do 7:00 h ujutro svaki dan posle nekog vremena je došlo do fizičkog zamora i više nisam mogla. Zatim sam radila sa nekom školom iz Vijetnama koja je bila najgora na svetu što se tiče organizacije. Kada sam zatrudnela drugi put nastavila sam sa radom, ali sam nakon porođaja jedno vreme pauzirala. No, kada radiš online nemaš porodiljsko i tako neke beneficije ubrzo sam nastavila raditi za jednu kinesku firmu.

Nikolina: A reci mi otkud uopšte to native znanje jezika, da li si živela negde u inostranstvu ili?

Olivera: Nisam. Moja mama je profesorka engleskog i ona mi je još od moje druge godine dovodila svoje bivše učenike koji su sa mnom radili. Naučila sam spelling, tačan i pravilan izgovor sa svim onim zvucima koji su danas našim ljudima problematični. Pritom sam naravno kako sam odrastala imala afinitet prema engleskom, zaista od malena ga obožavam, pa sam onda išla na neke internacionalne kampove gde sam imala prilike da više koristim jezik, pa sam išla u London jednom prilikom sa školom, što su sve bila sjajna iskustva. Ja stvarno osećam engleski kao svoj maternji jezik. Imala sam periode u životu kada sam sanjala na engleskom, mislila na engleskom.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Ćao Aleksandra i hvala ti mnogo još jednom što ćeš biti moja gošća. Volela bih da nam se predstaviš i kažeš nešto više o sebi. Aleksandra: Ćao svima ja sam Aleksandra, živim u Beogradu i po struci sam bila stomatološka sestra i to dugi niz godina. U jednom času sam shvatila da se jednostavno gušim u tom poslu,  i da mi radno vreme više ne odgovara. Odlučila sam da nešto promenim. I pošto sam u ordinaciji imala ponekad malo slobodnog vremena počela sam da istražujem online svet. Ja sam do tada smatrala da su društvene mreže mesto gde se ljudi hvale gde su bili i šta su radili, a onda sam shvatila da mogu biti i  izvor zarade. Prvo sam pročitala intervju Jovane Miljanović, a kasnije i tvoj koji mi je ostao trajno memorisan, jer si tu rekla da radiš iz svog sela Nadalja, četiri sata na dan i zarađuješ 800-1000 dolara. Tu sam pomislila ako ti možeš pa zašto ne bih mogla i ja. Tada sam krenula u istraživanje i evo me sada, presrećna nakon godinu dana jer sam potpuno promenila svoj život.Nikolina: Volela bih da se vratimo na početak u offline svetu. Kažeš da si radila kao stomatološka sestra,  hajde nam ispričaj kako je izgledao tvoj dan tada.Aleksandra: Ja imam dvoje dece i tada se dan svodio na to da ustaneš ujutru uradiš neke kućne poslove nekih dva do tri sata, do 11:00 koliko možeš, i već 11:30 krećeš na posao. Radno vreme mi je bilo od 12:00 do 8:00 h. Uveče kada završiš s poslom, i to ako  izađeš u 8:00h pošto se ne mali broj slučajeva dešavalo da završim i kasnije, dođem kući iscrpljena,  okupam i stavim decu na spavanje i to je to. Jedan jako jednoličan život sa jako malo slobodnog vremena. Nikolina: A da li se sećaš  određenog momenta kada si rešila da napustiš posao? Jer se sećam da si mi rekla da si napustila posao i da ćeš potpuno da se posvetiš Akademiji, i nije mi bilo svejedno, osećala sam odgovornost.Aleksandra: Prelomni trenutak je bio kada sam promenila ordinaciju, i tu radila za 400 EUR. U jednom času sam shvatila da sam mnogo veći potencijal i da mogu mnogo više nego da radim za nekoga za tako malu platu. Tražila sam povišicu oni nisu hteli da izađu u susret i prezahvalna sam im zbog toga jer je to bio momenat okidač kad sam rekla, ok znači ja da nekom zarađujem pare ne pada mi na pamet. Radila sam po celi dan, dolazila kući iscrpljena. E onda sam pošto sam tebe pratila, naravno znala sam da imaš Start kurs i odlučila sam da krenem u tu priču.Nikolina: Ispričaj nam kako si dobila prvi posao virtuelnog asistenta?Aleksandra: Prvi posao je došao kao invite. U septembru sam odlučila da dam otkaz i počela sam sama da istražujem sve oko toga, ali je problem bio što je tu bilo previše informacija i bila mi je nepoznanica odakle krenuti.  Imala sam onaj tvoj besplatni modul 1 koji je puno značio da steknem neke uvide ali to su bili sve spori bebeći koraci. Kada sam videla reklamu za VA akademiju čvrsto sam odlučila da je upišem. Jako je teško kad ti je nešto potpuno novo, a nemaš nikoga da pitaš,  i to je ono što će devojke koje upišu Akademiju dobiti kod tebe. Ta podrška je najbitnija stvar, jer ako sam prva u društvu koja kreće u tu priču od koga da dobijem savet, sa kim da se konsultujem. Prevashodno sam zato upisala Akademiju i prvi klijent je došao recimo posle dve nedelje. To je bio invite.

Ovogodiznja Vaakdmija pocinje 1.10. Prijave na nikolinaandric.com/vakademija

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Ćao Monika, hoćeš da nam se predstaviš, da kažeš nešto više o sebi, gde živiš?

Monika: Dobar dan svima. Ja živim o u jednom malom selu Šuvajić, imam troje male dece ispod četiri godine. Živela sam u Švajcarskoj i imala stalan posao. Tamo smo dobili naše prvo dete ali pošto zakon kaže da nakon tri meseca mora da se radi, bebu je morao neko da čuva. Taj neko je bila moja svekrva međutim nakon tri meseca ona je morala da se vrati za Srbiju.

Problem je nastao kada sam shvatila da bebu nemam kome da ostavim, i odlučila sam da je pošaljem sa svekrvom. Za mene je to bio najgori period u životu, i iako smo imali super plate u sređenoj državi ja sam užasno patila. Shvatila sam da ništa nema smisla bez deteta i mi smo se odlučili vratiti.

Kada smo došli u Srbiju ja nisam planirala samo sedeti kući, jako sam želela raditi.

Pošto sam završila za Veterinarskog tehničara ubrzo sam našla na posao na farmi.

Nakon dve nedelje sam saznala da sam drugi put trudna. Ostala sam da radim tamo ali je plata počela kasniti, pa kasnije i porodiljsko.

Ja nisam mogla da verujem da tako ovde ljudi žive, zamislite neku samohranu majku da nema ni dinara šest meseci. E onda sam razmišljala koji bi to bolji način bio da zaradim novac, i ukucala sam u google-u “rad od kuće” gde mi je prvi izašao tvoj sajt Nikolina.

Ja sam fino sve proverila, pročitala sve što si pisala i odlučila da upišem tvoj kurs.

Rešila sam da hoću bolje da živim, da hoću nešto da pokušam pa makar i pogrešila.

I nisam se pokajala, svaki dinar koji sam dala zaista vredi. Sve tvoje instrukcije sam pratila i završila ga jako brzo i pored dvoje dece.

2017. u decembru kad sam ga završila i počela da pišem prijave sve po tvojim uputstvima.

E sad pošto engleski ne znam baš dobro, ne umem lepo da se izrazim, ne umem da pišem nisam baš imala samopouzdanja da šaljem prijave na tom jeziku, ali sam onda shvatila da znam nemački i fokusirala sam se na nemačko tržište. Verovala ili ne, ali nakon dve nedelje dobila sam prvi posao. Za to vreme ni moj muž, ni mama ni svekrva nisu verovali da se preko kompjutera iz kuće može zaraditi novac, a ja sam svaki put kad deca zaspu jedva čekala samo da mogu nešto da uradim. Na početku nisam bila brza ali sam se izverzirala i radila poslove sve brže.

Kada je posle mesec dana stigla moja prva plata mojoji sreći nije bilo kraja. I jedva sam čekala ukućanima da se pohvalim.

Nikolina: A vi živite zajedno sa svekrom i svekrvom?

Monika: Da, svekrva mi je najviše pomagala kada sam imala posla. I kada sam dobila prvu platu rekla sam joj da ću nju prvu častiti.

Nikolina: A kako sada izgleda tvoj dan? Da li još uvek radiš za istog klijenta ili imaš više klijenata?

Monika: Pred kraj treće trudnoće sam imala neke komplikacije, i morala sam prestati raditi. Mojoj klijentkinji iz Nemačke, sam rekla da neću raditi 3 meseca, ali se to odužilo na šest meseci pa na godinu dana. I zamislite da me je ona čekala.

Tako da sam rešila sada kada deca krenu u vrtić, od ovog septembra, krenem u akciju.

Prijava za webinar Kako da postaneš VA na nikolinaandric.com/webinar

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Hvala ti, Ljiljana, što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Ljiljana:Hvala tebi što si me pozvala.

Nikolina: Volela bih da počnemo sa pričom u stvari šta je to što ti je najdraže, najbliže srcu, da li je možda ono na čemu trenutno radiš?

Ljiljana: Meni je uvek i ostaće tako nadam se, srcu najbliži rad sa decom. To mi je bila želja još kad sam studirala, mislila sam da ću biti pedagog likovne umetnosti, ali sam vremenom shvatila da mogu to da radim i uz porodicu i sve druge poslovne obaveze.

Tokom svog života uvek sam se bavila decom, vaspitanjem i odgajanjem razne dece, i najlepše kod njih mi je njihova iskrenost i otvornost.

Nikolina: Šta to tačno radiš sa decom. Videla sami razne slike koje zaista sjajno izgledaju i interesuje me kako to izgleda, recimo kad deca dođu na neku radionicu?

Ljiljana: Ja sam sprovela u praksu moju ideju, volju i želju da širim umetnost u smislu kreativne energije kroz crtanje što je meni najbliže. Volim ja i muziku i pozorište, ali likovna umetnost mi je najbliža.

Shvatila sam da deca nemaju dovoljno ličnog kontakta sa svojim bližnjima, zato što roditelji imaju puno obaveza, trče na sve strane i onda sam uvela radionice gde bi deca i odrasli mogli zajedno da slikaju i kroz to slikanje da se zapravo druže. Moje radionice se zovu –

Radionice energije bića jer sam postala svesna energetskih potencijala pojedinca. Puno sam radila sa Svetozarom Radišićem na tome kako da približimo vlastitu energiju, ovog puta kroz slikanje, samom sebi. U praksi to izgleda tako što deca dođu, odnosno dovedu ih roditelji. To su deca koja uglavnom vole da crtaju i slikaju i onda bi roditelj trebao da ode kao što to uradi u školi ili u vrtiću. Nakod toga ja predložim roditelju da ostane, nakon čega se malo zbuni, kaže da ne zna da slika jer mu je učitljica nekada davno to rekla i on ostane sa teretom tog uverenja. E kod mene onda otkrije da li je to zaista tako.

Ove radionice donose veliku radost deci, a i samom roditelju jer zajedno stvaraju kreativna dela.

Tu može biti jedna ili dve slike. Imala sam mamu i kćerku, gde je na kraju ćerka pomagala mami. Divno je videti dete od pet godina kako pomaže mami da se oslobodi straha i onda mama kroz taj rad i delovanje počne da ojačava, kada oseti slobodu stvaranja i kada dete pohvali mamu. E onda je to veliki uspeh i za mene ,i onda mama shvati da u stvari najviše napreduje kroz tu svoju decu. Imala sam jednom osmoro dece na jednoj slici i to je zapravo simbol zajedništva.

Što se tiče mojih radionica, ja nemam radno vreme, ili časove, ali imam dobru volju da budem ceo dan dostupna. Što znači ako dete rano ustane, dođe prvo, pa nakon toga dođe

sledeći, tako da ispadne da se grupa stvara celog dana. Onda dođu i roditelji, pa ja pustim decu da rade i na mojoj slici, jer mislim da ona dobija na značaju sa svakim potezom četkice jednog deteta.

Nikolina : To sve tako neverovatno zvuči, baš ću doći jednom sa kćerkom, koja voli da crta, na neku od radionica.

Ljiljana: Imam jednu devojčicu koju deda dovodi od kada je imala dve i po godine, i evo ona sada ima 6 i slika uljanim bojama na platnu.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Dobrodošli draga Milice u podkast Vreme za VAs i hvala vam što ste pristali da budete moja gošća danas.

Milica: Hvala Vama što ste me pozvali.

Nikolina: Ja sam sigurna da moje slušateljke već mnogo toga znaju o Vama i Vašem radu, ali ja bih volela da počnemo od toga kada ste vi uopšte počeli da se zanimate za porodicu i odnose unutar nje.

Milica: Pa iskreno rečeno vrlo rano, neobično vrlo rano, negde već polaskom u prvi razred osnovne škole. Ja sam posmatrala porodice dece iz škole iz određenog razloga. Zato što sam negde do 5.,6. godine rasla u okruženju u kojem sam bila mnogo voljena, to je bila baka, majka moga oca, stričevi, strine koji još nisu imali decu i tako dalje, i mislim da mi je u tom najvažnijem periodu života očuvana klica za prepoznavanje dobra i zla. Kada sam se vratila u svoju primarnu porodicu počela je neka vrsta pakla za mene. Posle ćemo videti šta se dešavalo u mom mozgu i naravno da sam ja onda otvorenih očiju gledala u život, i onda se pitala zašto u porodici mojih roditelja vlada svađa, netrpeljivost, a u porodicama stričeva je bilo potpuno drugačij, da li je to bila ljubav ili šta je. Ja bih volela da majke koje me slušaju znale da je najvažniji period prvo do 3. godine, a onda da kažem do 7., posle toga sve ide mnogo teže. Uglavnom mi nemamo vremena za našu decu tako dok su mali, jurimo posao, biznis i onda propustimo taj dragoceni period.

Nikolina: Da li možete da nam ispričate kakva je bila vaša primarna porodica I kakvo je to detinjstvo posle bilo?

Milica: Moja primarna porodica je bila kao većina većina porodica moga doba. Ja sam rođena posle drugog svetskog rata, 47.godine. I sad vidim da je savremena porodica na mnogo težem mestu nego porodica tada. Ja sam u stvari bila iz jedne sasvim obične porodice i da nisam imala onaj instinkt da osetim da nešto nije u redu možda ja ne bi ni primetila sve stvari koje su postojale svuda u tradicionalnim porodicama. Takva porodica je bila vrlo stroga i tražila je rad, red i disciplinu. Ja sam bila dete koje je bilo vedro, veselo. Ali sam se uvek žalila da majka voli više mog brata ili sestru. Sada kad analiziram, meni je sve jasno. Ja danas znam koja je bila konstitucija moje majke, da je to bila žena prepuna strahova, njena energija je bila emocija straha i brat i sestra su bili na njenoj energiji, znači prepuni straha i oni su se kao pilići kupili od nje. A ja sam bila na muškoj energiji puna života, puna slobode, potrebe za slobodom i naravno kad se ja takva pojavim u njenom vidokrugu bila sam dežurni krivac. U to vreme samo sam plakala, pa kako to ja sam najgora, pa mene moja mama ne voli- a danas razumem jednostavno, niti je ona znala kakvo dete ima i nije znala da iskoristi taj potencijal. Sada vidim da to nije ništa strašno, ali u ono vreme je za mene to delovalo tragično i zbilja je bilo tragično, jer sam ja sa 18. godina ne mogavši da podnesem tu torturu tuđih strahova rekla doviđenja i napustila kuću. Ja sam radosnica, a to su energije dece koje se završavaju na 6 i 7. I da sam ostala u toj sredini ja bih se ukopala tako prelivena strahom. Tako da je bitno shvatiti da se ne primenjuje isti lek za svu decu jednako. Svakom detetu treba drugačije prići, čak i dva različita dva roditelja tata i mama u zavisnosti od konstitucija drugačije reaguju.

Nikolina: Da pričaćemo malo detaljnije o konstitucijama i mapama. Slušaoci na sajtu imaju sliku jedne mape preko koje će moći lakše da razumeju ovo o čemu mi pričamo, a ja bih sada volela da krenemo od početka u smislu modela koji se koriste.

Milica: Znate, ja sam kao mala sa samo 10 godina odlučila da pronađem ljubav. Decu koja rano znaju šta hoće u životu uglavnom natera neka muka. Ja sam kao mala u primarnoj porodici slušala svađe, slušala kako ne valjam, svi su drugi dobri i tako dalje. Naravno, ja ništa nisam razumela, bila sam u velikoj patnji i pošto sam živela u Vojvodini posle svih mojih nekih dobijeni batina, ja bi odlazila nadno vojvođanske bašte i tamo legala na zemlju leđima okrenuta i plakala, i tako sam svaki put sebe tešila. To je trajalo par godina i tu negde u 10. godini ležeći tako, ja pogledam u nebo, bilo je divno proleće zemlja je bila prohladna a ja sam plakala i molila Boga da ja umrem. A znate tu priču iz psihologije kod nesrećne dece, da oni hoće da umru, pa onda mama i tata da dođu pa da plaču. I tako sam ja plakala, pogledam u nebo neki predivni oblaci iznad mene, ja ustanem obrišem suze i sebi ovako kažem: “Ma slušaj nemoj da plačeš pa ti moraš pronaći lek za ljubav. Ljubav postoji, zašto su me tamo kod bake svi voleli a ovde mama i tata ne”. Eto to je bio taj okidač u 10., 11. godini.

Click to view: show page on Awesound