Ne mogu više da naglasim da morate raditi stvari sa namerom da pomognete ljudima, ako već nećete da pomognete sami sebi. Imati dovoljno obraza da dođete kao voditelj panel diskusije totalno nespremni, do mere da ne znate ni imena gostiju, može mnogo da kaže o vama ali dosta i o organizatoru…

Na nedavnom predavanju o podacastima, pitali su me da li ima sadržaja u ovom obliku za najmlađe i kako bi ih mogli zainteresovati za ovakav sadržaj… Veliko je pitanje kakav je to sadržaj koji je najmlađima potreban, a koji bi želeli da konzumiraju.

Šta je to prokrastinacija i kako da se nosimo sa njom, tačnije kako da se nosimo sa situacijama u kojima odlažemo neki zadatak koji bi trebalo da uradimo i koji ponekad ne možemo da izbegnemo.

https://www.youtube.com/watch?v=arj7oStGLkU

Biti zaposlen i biti plaćen po projektu, tj. raditi kao freelancer / slobodni strelac / saradnik / štagod… nije isto. Primarno u očekivanjima od radnog vremena, odnosno načina na koji poslodavac računa na vas.
Da li vi imate pravi odnos prema tome?

U životu često možemo biti nezadovoljni oko nečega i ponekad tačno možemo da znamo o čemu se radi, a ponekad se može desiti da nismo ni to u stanju da odredimo. No, mnogo je bitnije kako se nosimo sa time i da li radimo nešto po tom pitanju ili „čekamo da prođe“. Mikropromene jesu jedan od načina da napravite korak u pravom smeru.

E sad, pored toga što ja ne volim projektno finansiranje (kako sam napomenuo u prošloj epizodi), neki ga izuzetno vole… do te mere da će uraditi bilo šta, samo da dobiju neki projekat, makar to bilo i neizvodljivo… Šta je zlostavljanje projektnog finansiranja i da li ste i vi to nekad radili?

Šta je projektno finansiranje, za koga je i zašto ga ne volim – a ipak moram da radim ka njemu. Na šta sve treba biti spreman kada uđete u takav oblik finansiranja.

Nema manjka sadržaja u poslednjih godinu, dve… čak ih je sve više. Kako izabrati na šta ići, šta je konferencijski lifestyle i da li je to realno? + BONUS jedna originalna ideja za novi događaj!

Ovo je kritika i za organizatore, ali i za publiku… da li smo stvarno postali samo društvo koje skenira naslove i da li zapravo mislimo da se sve može iskomunicirati samo naslovom?

Sve češće vidim publiku kako je nezadovoljna nekim besplatnim predavanjem ili kraćim događajima. Nekako mi se čini da smo postali suviše zahtevni čak i kada to situacija uopšte ne nalaže.